Želite da budete prihvaćeni – da li je to razlog da se obratite psihologu?

Datum objave clanka: 2017-06-15 15:22:58

Kada smo u periodu adolescencije očekivano je da imamo želju da budemo prihvaćeni, čak iako glumimo da nam do toga nije stalo. Ali da li je normalno da i odrasli ljudi imaju snažan motiv da se dopadnu drugima i da osećaju da pripadaju nekoj grupi, nekom društvu? Zar to nije trebalo da bude davno prevaziđeno, tamo negde sa srednjom školom?
Ljudi su socijalna bića, čovek bi jako teško opstao kada bi ostao sam. Za naše psihičko zdravlje i blagostanje je vrlo bitno da imamo zdrav socijalni život. Naime, naša potreba da pripadamo i da smo voljeni je urođena. Posle potrebe za elementima bez kojih ne bismo mogli da preživimo (vazduh, voda, hrana) i potrebe da se osećamo bezbedno (a ne životno ugroženo), prvi motiv koji se javlja jeste potreba za ljubavlju i pripadanjem (A. Maslow). Dakle, kada su zadovoljene osnovne potrebe da preživimo, prvo što nam je važno da ostavrimo jeste da imamo osećaj da nas neko voli, da smo nekome važni i da pripadamo nekoj grupi, da nas neko prihvata.
Dakle, noramlno je da čitavog života želimo da osećamo da nas neko prihvata i da samo voljeni i deo neke grupe (porodica, familija, posao, prijatelji...). Međutim, kada su ljudi mišljenja da njihova vrednost kao bića zavisi od toga da li ih određeni ljudi (ili svi) prihvataju, onda to nije ok. Ovo nije ok jer nije realno. Vrednost svakog od nas nije i ne može biti određena time da smo se određenoj osobi ili grupi ljudi dopali. A posebno je neosnovano očekivanje da se možemo svakome dopasti. Ne znam da li ste primetili da ni vama nisu svi ljudi sipmatični?
Kada odrastemo uz uverenje da mi jedino vredimo ako nas svi ili određeni ljudi prihvataju, prestajemo da živimo autentično. Šta to znači? To znači da radimo stvari i koje nam se ne dopadaju, ako je to ono što odobrava sredina; to znači da ćemo se odricati nečega što zapravo volimo, zato što se drugima ne sviđa; to znači da se nećemo slobodno smejati kada nam je nešto zabavno, jer će neko to možda doživeti kao napadno ponašanje; to znači da se nikada nećemo osećati sasvim opušteno, jer ćemo sve vreme motriti na svoje postupke i reakcije drugih na iste. A znate šta? Kada znate da vas prihvataju jer glumite da ste ono što niste, nećete se osećati prihvaćeno, nećete se osećati voljeno. Bićete tužni i usamljeni.
Izaberite da živite punim plućima, autentično. Da uživate u svemu onom što vam prija i da odbacite sve ono što osećate da urušava vaš kvalitet života.
Ako smatrate da nevredite kao čovek i da nemate šta da ponudite i da ako se pokažete takvim kakvi ste zapravo, da vas niko neće prihvatiti i voleti, onda se obratite psihologu. Njegov zadatak će biti da vam pomogne da upoznate sebe na jedan način na koji do sada niste. Pomoći će vam da vidite da u vama ima puno toga što se može voleti. Ali sve ovo samo ako ste spremni da se zaista zagledate u sebe, jer jedino tako možete spoznati svoj puni potencijal i pravu lepotu koju nosite u sebi.